Uključivanje OSI u digitalno društvo

Posebni

Pogled, pokret, život

filmska radionica - nismo sami

hendi info centar

agencija

bosifest

01. novembar 2017. | Beograd

Gost promocije BOSIFESTA – Beogradskog internacionalnog filmskog festivala osoba sa invaliditetom na štandu Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja na Sajmu knjiga, obrazovanja i medija bio je Draženko Mitrović, istaknuti srpski paraolimpijac.

Mitrović je pet puta obarao svetski rekord u bacanju diska u konkurenciji paraplegičara, a učesnik je i osvajač medalja na paraolimpijskim igrama u Pekingu (2008), Londonu (2012) i Rio de Žaneiru (2016). U razgovoru sa osnovcima i srednjoškolcima ispričao je kako nije dozvolio da ga na putu ka uspehu spreči hendikep posle ranjavanja iz vatrenog oružja 1989. godine.

- Atletikom sam počeo da se bavim 2002. godine. Posle mnogo htenja i rada, intenzivnih treninga, uspeo sam da osvojim medalju na Evropskom prvenstvu 2005. godine. Kako su godine išle tako su dolazile i druge medalje, uključujući i one na Olimpijskim igrama u Pekingu (2008), pa učešće u Londonu (2012) i tako dalje... – počeo je svoju priču Mitrović.

Atletikom je, kako kaže, počeo da se bavi neočekivano, kada je jednom prilikom uspeo da u bacanju diska pobedi ljude koji su redovno trenirali tu discplinu.

- Od detinjstva sam voleo sport i sigurno bih se bavio nekom vrstom sporta i da nisam doživeo nesreću i nastavio život u kolicima. Da li bi to bio fudbal, košarka ili neki pojedinačni sport, to nažalost zbog nesreće nikada nisam saznao. Ratne godine sam proveo u Banjaluci. Bilo je jako teško vreme i nažalost nisam imao priliku da se bavim sportom sve dok nisam došao u Beograd. Prvo sam počeo da treniram košarku u kolicima. Disk sam prvi put uzeo u ruku 2000. godine na „Marakani“ i uspeo sam da pobedim ljude koji su to trenirali. Nisu to bili vrhunski sportisti, ali su trenirali, i bilo je iznenađenje da sam uspeo da ih pobedim. Tako sam stekao ljubav prwma atletici – dodao je Mitrović.

Na putu ka medaljama nije ga sprečilo ni to što na početku profesionalne karijere praktično nije imao ni najosnovnije uslove.

- Prvo sam krenuo da treniram pomoću štapa i kanapa. Nismo imali normalno bacalište, pa sam uz trenera bacao disk na livadi. Krenuli smo bukvalno ni od čega, nismo imali ni stolicu za bacanje. Na takmičenjima sam opremu pozajmljivao od Bosanaca, Slovenaca...

Iako mnogi misle da paraolimpijci manje treniraju od ostalih sportista, Draženko Mitrović je objasnio da je u pitanju zabluda.

- Mnogo rada i mnogo odricanja je neophodno za uspeh u paraolimpizmu. Nema tu razlike u odnosu na bilo kog drugog sportista. Svaki dan mora da se treira po tri i više sati, najmanje dva puta dnevno. Za vrhunski rezultat je neophodno da na treningu bacim po 100 hitaca diska ili kugle. Pošto se bavim disciplinama gde je potrebna velika snaga, obavezan je redovan odlazak u teretanu i dizanje tegova. Moji parametri u dizanju tegova su isti kao i kod bilo kog drugog sportiste. Iz benča sam dizao 230 kilograma, što je recimo svetski standard za bilo kog bacača diska koji nema invaliditet. Samo istrajnost daje rezultat.

On kaže i da Srbija još uvek kaska u uslovima za paraolimpijske sportiste u odnosu na razvijene zemlje, ali da se stanje poslednjih godina značajno popravilo.

- Još uvek kaskamo za drugim zemljama u nekim stvarima, naročito kada su u pitanju zimski treninzi. Međutim, vidno je da se stvari popravljaju iz godine u godinu. Moram da pohvalim Ministarstvo sporta i omladine koje je prepoznalo paraolimpijski sport i izjednačilo ga sa olimpijskim sportom. To je doprinelo da se sve više ulaže u paraolimpijski sport. Moram da pohvalim i upravu Beograda koja je takođe prepoznala naše rezultate i pruža finansije koje pomažu dobrim rezultatima. Medijski je do Olimpijskih igara u Londonu paraolimpizam bio jako slabo promovisan. Posle Londona je krenula jača promocija, a u Riju je već bila prilično jaka. Bitno je da se paraolimpijci što više pojavljuju u medijima i da se čuje za naše uspehe – zaključio je Draženko Mitrović.